Петар и Павле

„Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета“

Браћа Карамазови, Достојевски

„Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета“ рекао је велики Достојевски. Који ли онда идеал вреди живота једног детета? А тек два? Па цео космос не вреди колико животи двоје деце. Деца су житељи Царства Божијег, а космос је тек трунчица у том Царству. Ипак, често се човек изметне у биће са предимензионираном тежњом ка ништавилу, ка злу. Зато не смемо да подценимо његову способност да свирепо убија, његову окамењену хладноћу којом је у стању то да чини. Није ли човек убио Бога, без двоумљења? Па ако може да убије Бескрај, зашто не би могао да убије и један космос, једно дете? А ко може да убије једно дете, може и двоје и троје и стотину. Човеково ништавило је незасито. Идеал, неопходност или тек пука потреба, само су маске под којима човек често скрива своју опаку зверску празнину и чинећи зло, храни свој истински бездан, Ад који у њему зјапи.

Зло воли мрак. Мраком оно крије своје небиће. Јуда је, узевши хлеб из Исусове руке, „изашао у мрак“. Мраком је крио свој опаки наум, бездан који се у њему беше провалио. По Исуса су дошли у глуво доба ноћи, са батинама и оружјем. Зло је гмизало Гетсиманским вртом скривајући тамом свој бесмисао. Зло је и по Петра и Павла дошло у глуво доба ноћи, заогрнуто мраком. У себи су га донели Миралем Мацић, Адем Ланџо, Јусуф Потур, Мирсад Максумовић, Шефик и Халил Туцаковић, Дражен Марковић и Хаџо Мацић. Зло је било обучено у полицијске униформе. Као некада Исуса, дограбило је Петра, који је имао 7, и Павла, који је имао 5 година, дограбило је и њихове родитеље, Ђуру и Власту Голубовић. Било је 2 сата после поноћи 1. јула 1992. године. Џелати су породицу Голубовић одвели ван града, у глуву ноћ и непрозирну тмину. Мучки и свирепо, демонски хладно, зло је стрељало породицу, стрељало је децу, житеље Царства Небеског, Петра и Павла, а потом је одгмизало у помрчину из које је и измилело. Када су над стратиштем завладали мук и тама, у мраку се нешто помери. Био је то седмогодишњи Петар. Неокрзнут, устао је са земље коју је натапала крв његових највољенијих.

Христос је у једном тренутку, распет, са крста повикао: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27, 46). То је био тренутак у којем је Син Божији искусио крајњу остављеност, ону најужаснију, суштинску, самоћу коју људско биће, као горак пелин, куша непосредно пред смрт. Та напуштеност од целог света, па, наизглед, и од Бога, није тек пуко осећање, плод телесног чувства. То је суштински потрес бића пред којим зјапе ништавило и бездан, могући прелазак у непостојање. Шта је седмогодишњи дечак могао да искуси стојећи у тами над мртвим телима својих најмилијих? Ужас крајње остављености, језиву напуштеност од целог света, од свих нас, па и од Бога. Бескрајну самоћу из које вребају зло и тмина. И страх… ужасан, незамислив страх. Није знано како је дечак обузет стравом кроз таму и бол набасао на полицијски пункт. Знамо да је испрекиданим, уплашеним гласом, престрављен, саопштио двојици полицајаца да су му „неке чике обучене као полицајци убиле мајку, оца и брата“. Оно што мали Петар није знао, јесте да су двојица полицајаца са пункта, Дражен Марковић и Хаџо Мацић, саучесници у злочину. Ускоро је зло наново догмизало из тмине, зграбило је седмогодишњег Петра и одвело га у мрак. Поново су га стрељали и овог пута убили.

Сва ништавност и бесмисленост овог света огледају се у убијању деце. Детињи живот вреднији је од целог космоса, а људи су кадри да детињим животима плаћају шаку прашине коју називају домовином или државом. Па зар бисерима купујете дроњке и сувим златом плаћате пепео?

Где је онда утеха ако „сав свет у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19)? Утеха је у Христу, Сину Божијем. Није страдање тек плата, компензација за блаженство и боравак у Царству Божијем, како је то тумачио Иван Карамазов. Страдање преображава невиног, узноси га Христу и чини га Христовим. Невини у Христу побеђује и смрт и страдање и овај свет. „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19), рекао је Христос. Страдањем су се дечаци Петар и Павле уздигли до Христа. Иза себе су оставили свет мржње, свет који сав у злу лежи, свет огрезао у зло и бесмисао, свет изнутра изједен Адом и заогрнут најмрачнијом тмином, свет који убија децу. Невини страдалник својим страдањем не „купује“ место у Царству Божијем. Не, он страдањем улази у свет себи истих, окупљених око Онога који је био најневинији од свих људских бића икада а који је ипак страдао. Христос је страдао за све нас, за све људе без разлике. Њега је, баш као и Петра и Павла, убио непријатељски свет, свет у којем су сви невини одвајкада били странци и прогоњени. Зато је Христос, онима који су му слични, приправио од вечности други свет у Царству Очевом, свет који је невиноме отаџбина и природно станиште. Тајновидац Јован о томе сведочи: „Јер Јагње, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и Бог ће отрти сваку сузу са очију њиховијех“ (Откр 7, 17). То је утеха, једина. Бог ће одагнати све оно што је човеку причињавало бол, и најмањи… Бог ће одагнати сва страдања… Заувек.