Разговор – Мирослав Радошевић

Разговор водио Војо Мачар, а објављен је у часопису Слово 28. јануара 2022.

-Ваш роман првенац  ГЛАСОВИ ИЗ ПОДЗЕМЉА добио је награду МИРОСЛАВ ДЕРЕТА за 2021. годину. Шта стоји у образложењу жирија поводом доделе ове награде?

-Чланови жирија за доделу Деретине награде наши су познати и веома цењени књиижевници, есејисти и књижевни критичари проф. др Јасмина Ахметагић, Зоран Богнар,уредник издавачке куће Дерета и Петар Арбутина, извршни директор издавачке куће Службени гласник. Само због тога је, да не наводим остале разлоге, бити овенчан овом наградом, велика част и привилегија, али и одговорност. У образложењу жирија о додели награде, између осталог, стоји: „У овом роману је, хвале вредно, изведена прича о езотеријским и историјским наслагама урбаног наслеђа Београда. Аутор је успео да нађе веома оригиналну перспективу из које базични трилер заплет прераста у слојевиту и вишезначну причу о људима и судбинама. Наратив је што се тиче ритма и позиционирања ликова у различитим али ипак свепрожимајућим епохама изграђен примерено и скоро без грешке, функционалан на нивоу личних судбина и колективних политичких и идеолошких удеса. Оно што је неспорно је да је Мирослав Радошевић написао одличан међужанровски роман у који је успео да сажме наслеђе вековног трајања Београда у езотерично интонираној причи али и да створи векторе разумевања људске природе, судбине и борбе са “силама немерљивим” у којој је људска мудрост мера откривеног знања и искуства а жеља за моћи први корак пута ка пропасти“. То је оцена жирија.

-Шта је тема Вашег романа ГЛАСОВИ ИЗ ПОДЗЕМЉА?    

–Роман је, жанровски, историјски трилер, а прича испричана у њему вишезначна је и вишеслојна. Основни мотив романа је проклетство понављања историје које сам, надам се, успешно дочарао описивањем догађаја који су довели до сличних исхода у различитим историјским периодима. Ипак, за најјаснији образац тог злокобног пулсирања на временској спирали узео сам страдање српског народа. Други мотив или слој у роману истовремено је и апологија и омаж оној Србији и оном Београду који су били носиоци националног идентитета и свих позитивних националних вредности у периоду између два светска рата. То су она Србија и онај Београд који су сурово, крвнички и зверски затрти и ликвидирани у црвеном терору, терору политичких и идеолошких неистомишљеника. Нажалост, у Србији су комунистички злочини и данас табу тема која ни изблиза није научно-истраживачки обрађена нити презентована. О њој не постоји јасан институционални нити научни консензус, а последица тако нејасног и замагљеног друштвеног односа је поприличан број младих људи који, иако су рођени у, номинално, посткомунистичком периоду, чак и данас прихватају комунистичке митове као неоспориве чињенице. Роман је у великој мери намењен управо овој циљној групи. Најдубљи мотив или слој романа је својеврсна студија о страдању. Нажалост, историја света је историја страдања и то, углавном, бесмислених масовних клања. Готово сви јунаци романа страдају, али узроци њихових страдања су различити. Један страда због своје идеологије и својих заблуда, други, пак, због тежње да се докопа моћи. Неки страдају као жртве тоталитарног режима, а један страда као жртва сплетки. Неки страдају на веома тешком и крвавом борбеном задатку, а један страда само због своје знатижеље. Но, није свако страдање и мартиријум. Мартиријум је мучеништво, сведочење о Љубави и Истини, о Богу. Једино страдање које има смисла, страдање које је и мартиријум, јесте страдање за другога, „Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн. 15, 13). Страдање невиног такође је мартиријум али је и најконкретнији доказ колико је бесмислен свет без Христа. У мојој причи само два лика страдају као мартири, као сведоци Истине. На читаоцима је да открију који су то ликови.

-Да ли сте се пре овог романа бавили писањем, и ако јесте, о чему сте писали и да ли сте то негде објављивали?

-Писао сам и заиста много читао одувек, али никада ништа нисам објавио. Одувек сам записивао кратке приче, цртице о људима и догађајима, али онако, за себе. Животне околности ми нису дозвољавале да се озбиљније посветим писању. Ипак, мислим да је овако најбоље, да су овај роман и ова награда дошли у право време јер сам, у животном добу у којем сам данас, потпуно растерећен и ослобођен младалачке жеље за успехом и самодоказивањем. Немам чак ни потребу да себе претенциозно називам писцем. Једноставно, уживам у писању. Уживао сам стварајући овај роман, а верујем да читаоци уживају читајући га. Награда ми је и те како важна, али не као пречица до ласкавих звања и титула, већ као потврда да је ово што радим квалитетно. Та потврда је потребна свакоме ко ствара, јер стварати нешто што нема квалитет потпуни је промашај. Ја заиста нисам знао да ли мој рад има икакву вредност све док ме озбиљни познаваоци писане речи, који су прочитали моје кратке приче, нису охрабрили и подстакли да се посветим писању. Крајњи резултат тог подстрека су овај роман и награда коју сам добио.

-Када сте дошли у Канаду и чиме се конкретно бавите?

-У Канаду сам са породицом дошао у априлу 2021. године. Радим при  Eпархији канадској у Милтону, а за тај посао препоручило ме је како моје образовање тако и моје дугогодишње искуство рада у просвети, моје наставничко искуство и искуство рада при Цркви.

-Како можемо доћи до Ваше књиге и можемо ли у скорије време очекивати да издате неку нову књигу?

-За сада, до књиге можете доћи у књижарама издавачких кућа Дерета и Делфи у Београду и Србији. Ако успемо да реализујемо договор са неким нашим организацијама и појединцима овде, књига би се ускоро могла наћи и у Канади. Што се тиче нове књиге, надам се да ће читаоце обрадовати чињеница да већ имам скоро завршен други роман као и завршену збирку приповетки. За трећи роман истражујем и ишчитавам доступне материјале и документе. Да ли ће и када ће нешто од поменутог угледати светлост дана и бити одштампано, не знам. Углавном, настављам са радом, надам се, на радост читалаца.

-Колико нам је познато Ваше школовање почели сте у Војној ваздухопловној гимназији и на Војној академији, али сте стицајем околности, касније уписали и завршили Богословски факултет у Београду.  Како тумачите те Ваше животне преокрете?

-Мислим да у томе нема никакве опречности нити колизије. Опчињеност звезданим небом која је уткана у биће сваког ко воли летење, много је више од пуке задивљености неком природном лепотом. То је метафизичко стање веома слично духовном стремљењу и духовном искуству.  Најбоља потврда су Антоан де Сент Егзипери и Ричард Бах. Егзипери је писац најмање-највеће књиге на свету, МАЛОГ ПРИНЦА, а Ричард Бах је писац ГАЛЕБА ЏОНАТАНА ЛИВИНГСТОНА, књиге која је названа и „други Мали Принц“. Оба писца били су пилоти, заљубљеници у небески бескрај. Ономе коме је блиско стремљење звезданом небу, блиско је и духовно стремљење. Кант је ово стање описао германски прецизно, једном реченицом: „Две ствари ме испуњавају све већим страхопоштовањем и дивљењем што их више промишљам – звездано небо нада мном и морални закон у мени“. Морални закон о којем Кант овде говори, јесте ехо гласа Божијег у људском бићу, позив на духовно стремљење.