Тридесет година геноцида

Пише: Мирослав Радошевић

После тридесет година ништа ме више не чуди. Не, не чуди мене то што се на Томпсоновом концерту у Загребу окупило 500000 Хрвата. Не чуди ме ни што данас у Сињу у екстази и еуфорији, уз усташка обележја и обележја НДХ, Хрвати оргијају на некакву “победу”. У ствари, заиста би ме зачудило да је другачије. Више ме не чуди ни то што се велики број Срба још увек ишчуђава и скандалом назива оно што раде “наше комшије”. Па ми смо кратка историјског памћења, толико кратка да никако да схватимо да је ишчуђавање ономе што “наше комшије” чине исто што и ишчуђавање Сунцу што свакога јутра излази. Нама се историја не понавља на нивоу векова, чак ни на нивоу десетљећа, нама се историја понавља на нивоу година.   

Не, не чуде ме ни Срби бравокомшијаши који редовно аплаудирају, подржавају и екстатично бравокомшијају за сваку ситницу коју “комшије” ураде. Било да је у питању победа у фудбалу или некаменовање аутомобила са регистарским таблицама из Србије, позитиван коментар о Ђоковићу или победа њиховог кандидата на Евросонгу. Додуше, бравокомшијаши се редовно праве Tоше када му “комшије” дају по клероусташлуку. Када почне из хиљада грла да се ори оно: “Jasenovac i Gradiška Stara…”, или оно уобичајено: “Za dom spremni!” бравокомшијаши напрасно изгубе и чуло слуха и чуло вида. Ваљда им је непријатно да “комшијама” ишта спочитавају да се ови не би увредили или, још горе, да се не би осећали оптуженима за којекаква непочинства и злодела, далеко било.

А ГРЧКО-ИСТОЧЊАКЕ ПО ТРЕЋИНАМА

И док се једни Србљи ишчуђавају, а други, пак, чувајући братство и јединство као зјеницу ока свога, бравокомшијају, дотле “комшије” само раде свој посао, исти онај који су давно започели. На прагу двадесетог века (1900. године), нови полет и смернице за обављање хисторијске мисије Хрватима дао је бискуп Јосип Штадлер. Он је рекао да Хрватом може бити само онај ко је католик, а да је католик свако ко је Хрват. Такође, рекао је и да је Хрватска католичка земља на којој живе искључиво Хрвати и други католици. За нас остале, некатолике, бискуп и није предвидео баш много места.

Бискупу Штадлеру верно су следовали Анте Старчевић и Јосип Франк, праваши и франковци, клероусташке хорде Степинца и Павелића, потом Крајачић који је говорио оно што је Броз мислио, па прелати Hrvatskog proljeća Савка Дапчевић-Кучар, Мирко Трипало и Марко Веселица, потом Фрањо Туђман – човек који је испунио тисућљетни сан у Хрвата, и сви хрватски прваци до данашњих дана. Континуитет хрватског праваштва и клерикализма у Хрвата није прекинут ни променама држава и друштава ни променама идеологија. Праваштво и клерикализам једнако су баштинили и Старчевић и Павелић и потоњи хрватски комунисти као и данашњи “Еуропејци”.

Клерикализам је деловао на локалу и глобално. На локалу, фрањевци су подстицали и одржавали виталним хрватски шовинизам, а глобално, језуити су повлачили границу Интермаријума која је делила Запад од Истока. Замисао Ватикана била је да граница иде од Јадрана, током реке Дрине даље од Балкана све до Балтика и то тако да на левој обали Дрине не живи нико сем Хрвата и римокатолика. Што би “комшије” рекли: предзиђе Запада. Да би овај план био остварен, из земаља западно од Дрине морали су да буду уклоњени сви шизматици, патарени, грко-источњаци (како су нас већ све крстили клерици наших “комшија”) тј. православни, а православни су на поменутим подручјима били искључиво Срби.

Када је Миле Будак рекао да трећину Срба треба поримокатоличити, трећину раселити, а трећину побити, он није изнео своју личну, оригиналну идеју, он је цитирао хрватске клерикалце, свећенике и лаике, који су му предходили. У сваком случају, ономад када су наумили да остваре тисућљетни сан, чувши Будакове речи, Хрвати су пљунули у шаке, дохватили се разноразних алатљика: ножева, маљева, српова, крампова, србосјека, стројница, самокреса и бомби, бакљи и вила  и сложно прионули на посао. Част изузецима. Можда би они тај посао и завршили да се нису, силом прилика, по други пут у двадесетом веку нашли на страни поражених и губитничких сила.

НДХ је трајала онолико колико је трајала и њена заштитница, нацистичка Немачка. Нажалост, српско историјско памћење трајало је и краће, и захваљујући баш тој чињеници, Хрвати после Другог светског рата по други пут у двадесетом веку нису суочени са нечим што се зове колективна одговорност: нису имали свој Нирнберг, нису никоме плаћали ратну одштету, нису стављени ни под чији протекторат што је, на крају крајева, предлагао тадашњи амерички председник Рузвелт. У ствари, Хрвати су, како је то рекао Стјепан Месић, два пута победили у Другом светском рату. Парадоксално, али је тако. Први пут су победили 1941. када су створили НДХ и започели свој посао истребљења Срба, а други пут 1945. када су се, иако поражени, нашли на победничкој страни захваљујући комунистима, комунистичкој амнестији и историјској амнезији на коју су зарад братства и јединства Срби, баш као и 1918, добровољно пристали.

ТРЕЋА ЧЕТВРТИНА

Бизаран је пут који је кроз двадесети век водио до хрватске државе. Као осамнаестогодишњак, био сам директни сведок и савременик догађаја који су били увертира у деведесете тако да данас тешко ко може да ме убеђује и да ми говори да нисам видео оно што сам видео. Све је почело месецима пре званичног проглашења хрватске независности (јун 1991.) и отцепљења од тадашње Југославије. У ноћи 18. августа 1990. јединице МУП-а Хрватске заузеле су полицијске станице у Книну, Бенковцу и Грачацу, местима са већинским српским становништвом. Разоружали су дежурне полицајце и на полицијске станице истакли хрватске заставе са шаховницама. Такође, намера им је била да дотадашње командире станица, углавном Србе, разреше дужности и да на њихова места поставе лојалне Хрвате. На овај потез хрватско руководство се одлучило зато што полицајци Срби нису хтели да замене ознаке ни на униформама ни на полицијским објектима, да уместо дотадашњих ознака СР Хрватске поставе тек усвојене ознаке са шаховницама.

Осим у поменутим градовима, хрватски полицајци (муповци, како смо их звали) покушали су и у мом Обровцу да преузму станицу полиције, али нису успели. Обровчани су их примерено дочекали и… Већ сутрадан сви прилази нашем граду били су запречени барикадама. Почело је оно што су Хрвати пежоративно назвали “балван револуција”, а велики број срспких бравокомшијашких медија и појединаца те догађаје и данас тако назива. Хрвати су српски отпор тумачили као покушај спречавања коначног остварења хрватског тисућљетног сна, а Срби су се само находили оном старом изреком мојих Буковчанаца: кога су змије уједале и гуштерице се боји.

Хрвати су сматрали да Срби ништа друго до из пуке злобе и због великосрпског шовинизма настоје да осујете стварање неовисне државе Хрватске, да је у Србаља на уму једино жеља да опет нанесу неправду Хрватима као ономад 1941. када нису баш сви одреда, као овце, стали у редове за клање. Те 1941. неки Срби су усташким зверствима и походима на српску нејач, гле чуда, чак и отпор пружили што се и данас у Хрвата сматра за увреду и покушај рушења хрватске државности (макар и оне коју су успоставили усташе и Павелић), нападом на хрватски народ, безмало. Срби су пак, поучени искуством, знали да ће се Хрвати и овога пута својски потрудити да свој хрватски сан српском народу претворе у најгору ноћну мору.

Као што је Павелићева НДХ животни век започела укидањем свих грађанских права Србима, забраном ћирилице, Законом о расној припадности и институционализовању сваког терора над Србима, тако је и Туђманова еуропска Хрватска (еуфемизам за нову НДХ) свој животни век започела укидањем статуса конститутивног народа Србима, укидањем ћирилице као службеног писма и отпуштањем Срба из државних предузећа и институција, завером, прогонима и убиствима Срба још пре званичног проглашења неовисности. Туђман је само наставио тамо где је Павелић, ометен губитком рата, завршио. Најважнији државни интерес, идеја и програм у Хрвата у двадесетом веку било је етничко чишћење у Хрватској, истребљење Срба по сваку цену и коначно стварање етнички чисте католичке државе. То је био и остао циљ Хрватима од Франка и Старчевића па до Томпсоновог концерта, континуирано, без прекида. Исто је било и у комунистичком периоду, једино су методи били суптилнији и мање агресивни. 

Данас када се присећам деведесетих не могу а да не устврдим да сам ја у ствари прави правцати срећник. Ја припадам оној протераној трећини Срба из Хрватске. Протераној, али живој. Деведесетих је било највише нас протераних, четрдесетих је највише било убијених, па поримокатоличених па тек онда протераних. Принцип решења “српског питања” у Хрватској деведесетих остао је исти, онај Кватерников или Старчевићев, Франков или чији год, једино су трећине процентуално другачије биле заступљене. На крају, дошли смо до оног фамозног броја Срба у Хрватској од 4 одсто који су пројектовали Павелић а касније и Туђман. Гле каква случајност!

ЗАПАДНО ОД ДРИНЕ НИШТА НОВО

Не би мене бринуло да су деведесте завршиле, да су догађајима из тог периода напокон завршена сва превирања између Хрвата и Срба. Како ствари стоје, деведесете су била трећа четвртина. Прва је био Први светски рат у којем су Хрвати као аустроугарски војници починили злочине над Србима у Подрињу, Посавини, Срему, Мачви, Босни и Херцеговини. Друга четвртина био је Други светски рат и сви усташки злочини почињени од 1941. до 1945. а трећа четвртина биле су деведесете када су Хрвати коначно етнички очистили Хрватску од Срба.

Па шта би онда била четврта четвртина? Оно што нам навјешћује извесни Марко Перковић – Томпсон, човек који метка у рату опалио није, али који је као надимак узео назив аутоматског оружја којим су још у време СФРЈ илегално наоружаване паравојне и параполицијске јединице под управом ХДЗ-а у Хрватској. Овај јуначни хрватски син српског подријетла (баш као и Старчевић), веома добро зна како песмом да учини да се узбурка хрватска крвца, да проври и да у грудима јаче задобују хрватска срца. Тако у једној песми Перковић помиње како ће Србе (вероватно прво нас протеране из Хрватске) стићи хрватска рука и у Србији. Наравно, ове претње не могу да ме уплаше, али могу да ме забрину зато што сваки пут када Хрвате обузме домољубље и када им се распламса национални полет, то се манифестује бесомучним клањем српске нејачи, жена, деце…

Да је опасност од понављања историје реална, говори и чињеница да је на Томпсоновом концерту у Загребу било око пола милиона људи који су еуфорично поздрављали и усташку иконографију и песме међу којима и оне које су ништа друго до отворене претње Србима. Наши бравокомшијаши су одмах после Томпсоновог концерта отпочели изјавама да успављују српску јавност и да умањују негативни значај онога што смо видели у Загребу. Основни аргумент бравокомшијашима било је оно тупаво да је усташка еуфорија на Томпсоновом концерту проблем којим би требало да се позабави Хрватска а не ми. Можда би то и било тако да се у својим песмама извесни Перковаћ не обраћа директно Србима у Србији и прети им прогоном и погромом, да је на Томпсоновом концерту било пар стотина а не пет стотина хиљада људи и да је Хрватска земља која је прошла кроз деусташизацију и дефашизацију друштва. Управо тих пет стотина хиљада посјетитеља Томпсоновом концерту потврђује нам да се у Хрватској ништа променило није. Разлике између данашње еуропске НДХ и Павелићеве НДХ само су козметичке природе. 

Додатни разлог за опрез јесте и постојање Републике Српске. То је данас једина територија западно од замишљене границе Интермаријума на којој живе Срби, а већ смо рекли да они западно од те границе, по творцима и бивше и садашње НДХ, не би требало да постоје. Зато, поучени историјским догађајима, можемо да закључимо да Срби у Републици Српској лако могу поново да постану мета за нови геноцид којим би се коначно територија западно од Дрине потпуно етнички очистила од српског народа.

КАКВИ ЈУНАЦИ,ТАКВЕ И ПОБЕДЕ

У току рата, у село Голубић код Обровца стигао је из Србије камион са храном. Возач камиона, навикао на плодне оранице и њиве Србије, није могао да се начуди где Голубићани живе. Пејзаж као на Месецу, го камен. Његов коментар био је: “Вас Туђман тера одавде? Па треба, бре, да вам плати што живите овде”. 

Ако се држимо међународног права и дефиниције геноцида, такозвана акција “Oluja” школски je пример геноцида. Но, ко још брине о међународоном праву? Понајмање они који за злочине почињене и у Првом и у Другом светском рату никада нису примерено кажњени нити су икада позвани на озбиљно колективно суочавање са страхотама и размерама почињених злочина. Баш зато, никога не би требало да чуди број Хрвата који су присуствовали концерту промотера клероусташке идеологије. Такође, не би требало да нас чуди ни оргијање уз клероусташку иконографију којим су “комшије” диљем лијепе њихове прослављали некакву победу. Зашто не би требало да нас чуди? Једноставно зато што неко ко нема појма шта је то војничка победа, не може у свом историјском памћењу нити у својој традицији да има витештво и чојство као идеал.

Неко ко никада није водио битке попут оне на Мишару, Делиграду или Иванковцу, оне код Чокешине или у Суводолу, битке на Чегру или Малајници, битке на Палежу и Дубљу, ко нема Битољ и Куманово, ко нема Цер, Колубару, Мачков Камен, Мојковац, Солун и Кајмакчалан, лако ће победом да назове протеривање баба и прогон нејачи, масакрирање стараца, жена и деце, савладавање војске десет пута слабије, гладне, издане и остављене. Неко ко никада није победио десетоструко бројнијег непријатеља. Неко ко није изнедрио Карађорђа, Милоша, Степу, Мишића, Јанка Вукотића, Путника, Бојовића и Штурма, ко нема Милунку и Драгутина Гавриловића, али је изнедрио Павелића, Лубурића, Шакића, Кватерника, Будака, Љубу Милоша, Мајсторовића и Брзицу лако ће злодела као јунаштво да прославља и геноцид над једним народом победом да назива. Но, какви јунаци такве и победе.

На крају, цитирао бих речи хрватске професорице књижевности из Дубровника Станиславе Славице Стојан: “Srbi su kao bube. Treba se boriti s bubama, nikada ne dopustiti da kuću preplave, da mile po trpezi i postelji, nego ih strpljivo i trajno iskorjenjivati.” Оно што Славица Стојанова говори, мисли све и један од пола милиона “комшија” који су са Томпсоном у глас клицали: “Za dom spremni!”