Шуцкори – крсташки рат и џихад у име монархије (део први)

САРАЈЕВСКА КРИСТАЛНА НОЋ И НАПАДИ НА СРБЕ У ДАЛМАЦИЈИ У ЛЕТО 1914.

Сарајевски атентат имао је несагледиве последице по цео свет. Ипак, далекосежније и трагичније последице имао је на локалном, балканском плану. Иако духови Гаврила Принципа и младобосанаца већ одавно не плаше господу по Бечком двору, последице атентата и данас, као авети, владају просторима Балкана па и нашим животима.

Одмах по атентату на Аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, отпочела је неконтролисана антисрпска хистерија како међу Хрватима тако и међу муслиманима у Босни и Херцеговини. Стихијски напади на Србе и њихову имовину узели су маха широм данашње Хрватске а тадашње Аустроугарске, посебно у Далмацији и у Загребу, али и у Босни и Херцеговини. У Сарајеву су ови напади имали размере потоње Кристалне ноћи и слободно можемо тако и да их назовемо: Сарајевска кристална ноћ. Чинило се да се балкански поданици жуто-црне монархије утркују ко ће већим изливом гнева и мржње према Србима показати већу оданост своме господару, своме кајзеру.

Но, док је поданички део монархије горео мржњом и насиљем према Србима, изгледа да се у Бечу нико није посебно потресао због убиства Франца Фердинанда. Ово запажање, као и опис свих дешавања, детаљно нам је пренела тадашња инострана штампа. Чувени Тајмс износи интересантно поређење: „Док су Хрвати и муслимани хтели да линчују Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића, док су палили српске куће, српске хотеле, кафане, продавнице, новине, институције и пребијали Србе по Сарајеву, Мостару, Дубровнику, Загребу и другим местима у Босни, Херцеговини и Далмацији, за то време у Бечу се нико није узбудио због вести о смрти Франца Фердинанда. Грађани Беча уместо да жале убијеног престолонаследника, похитали су да поздраве старог цара Фрању Јосифа да му буду близу и да му пожеле добро здравље, зато су били охрабрени његовом бодрином и спремношћу да, упркос својим годинама, води двоглаву монархију.“ Историчар Z. A. B. Zeman касније је записао: „Догађај готово да није оставио никакав утисак. У недељу и понедељак (28. и 29. јуна), гомила у Бечу слушала је музику и пила вино, као да се ништа није догодило“.

Бечка и аустријска штампа испрва су биле прилично уздржане. Међутим, хрватска штампа се уопште није устезала, напротив. Посебну улогу у распаљивању мржње према Србима одиграли су франковци, праваши и већи део римокатоличког клера. Тако загребачки франковачки лист „Hrvatska“ већ 29. јуна 1914. пише:

„U našem krugu, u našem tijelu nalazi se sva sila krpuša u spodobi Srba i Slavosrba koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništiti ih. To neka nam bude od danas cilj… Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, što ga je vjetar natrunio po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolijeva krv.“¹

Недуго потом, 3. јула, исти лист поручује Србима:

„Narod navješćuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine.“²

Из овог времена потиче и морбидни слоган „Србе на врбе“. Интересантно је да овај слоган нису смислили Хрвати иако су га они највише користили од 1914. до данас. „Србе на врбе“ наслов је песме коју је написао истакнути члан словеначке клерикалне партије др. Марко Натлачен. Песма је објављена у листу „Slovenec“ 27. јула 1914. године³.

Британски дописник из Сарајева у јуну 1914. извештава: „Док је тело надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге било положено у Градској већници у Сарајеву, велика већина католика Хрвата, певајући аустријску националну химну показивала је оданост аустријском трону а затим је подржана од дела муслимана Срба и групе Цигана почела да разбија прозоре хотела у власништву православаца Срба, да пљачка продавнице чији су власници Срби, као и приватне куће и институције православних Срба. Полиција није могла да заустави насиље због чега је позвана војска и проглашено је опсадно стање“. Наш нобеловац и очевидац догађаја који су уследили по атентату на Франца Фердинанда, Иво Андрић, стање у граду назвао је „сарајевско лудило из мржње“. 

Већ у вечерњим часовима 28. јуна у Сарајеву је демолирано мноштво српских радњи, магаза, дућана и приватних домова, а 29. јуна демолиран је чувени хотел „Европа“ који је био у власништву српске породице Јефтановић.

“У Загребу су такође одржане антисрпске демонстрације. Велике масе католика Хрвата марширале су улицама узвикујући слогане: ’Доле српске убице! Доле српско-хрватска колација‘. Затим су ломили прозоре на кућама Срба и излоге и прозоре најзначајнијих српских новина”, јављао је Тајмсов новинар. Британски дневник извештавао је и о догађајима у Далмацији: „Антисрпске демонстрације прошириле су се по целој Далмацији а у Дубровнику су масе католика Хрвата пљачкале и уништавале српску имовину, све док војска није сишла на улице како би успоставила ред и мир“. Иако су и Срби, баш као и сви народи и поданици монархије, изражавали тугу и саучешће због Сарајевског атентата⁴, то није спречило велики број Хрвата у Далмацији да се њихова туга и саучешће веома брзо претворе у отворени напад и излив слепе мржње према Србима. Овоме су посебно припомогли часописи, листови и новине под контролом клерикалаца и франковаца. Тако лист „za hrvatsku katoličku mladež“, „Mladost“, који је издавало „Hrvatsko katoličko akademsko prosvjetno društvo Pavlinović“ из Задра, на својим страницама доноси низ текстова у којима нескривено и отворено распирује најпримитивнију шовинистичку мржњу према Србима. Србе овај лист криви за уроту „u kojoj zaglaviše budući hrvatski kralj i dobra Sofija, krv naše krvi“ који падоше од „srpskonacionalističke ruke“, криви их јер су, тобоже, „vidjeli to Srbi, stari naši neprijatelji još od dobe naših hrvatskih kraljeva, da će sunce i na naš prag, pa im ne bilo pravo, jer bi željeli da mi ostanemo bez svoje kuće i kućišta“. Пошто захваљујући Србима „Hrvati opet ostaše bez jedne svoje nade“, онда се „užgala u srcima svih poštenih Hrvata želja osvete“⁵. Лист закључује да је „atentat ovaj trgnuo hrvatski narod iz mamurnosti, u koju ga je velesrpska propaganda bila uspavala, pa je na razne načine dao oduška svojim probuđenim čuvstvima“⁶. Низ текстова уперених против Срба и Србије крајем јуна и почетком јула 1914. објављен је у шибенском листу „Hrvatska misao“ и у сплитским „Pučkim novinama“. Распаљујући параноју и србофобију, новине из Шибеника упозоравају своје читаоце: 

„Negdje se cere velikosrbski zubi, jer misle, da su pogubljenjem dvaju habsburgovića pomakli mnogo bliže hrvatskim zemljama prijesto Karađorđevića.“⁷ 

Оптужујући српску интелигенцију за Сарајевски атентат, сплитске новине на насловној страни објављују текст у којем стоји: 

„Ljubitelj Hrvata pao je žrtvom okrutne naše braće Srba. I misle Srbi valjda, da su tim postigli svoju svrhu… Mi želimo i hoćemo slobodnu i ujedinjenu Hrvatsku pod žezlom Habsburgovaca, a ova srpska urota kadra je samo, da nas od srpstva još više odaleči. Nek živi Habsburski dom! Nek živi slobodna i ujedinjena katolička Hrvatska. Nećemo rišćanske, raskolničke Srbije!“⁸

Осим поменутих листова и новина, свеопштој хајци на Србе допринос су дала и два дубровачка листа: „Prava Crvena Hrvatska“, гласило Чисте странке права, и „Crvena Hrvatska“, новине Странке права и Народне хрватске странке. Лист Чисте странке права нападе на Србе назива „pravednim gnjevom“ и у наставку каже:

„Ta i najblažije srce, koje ne zna što je srdžba, planulo je na užasan glas o smrti dvaju žrtava svesrpskog bijesa i fanatizma, koje je pogubilo dva uzora dike, ljubavi, mira i plemenitosti, budućeg nam hrvatskog kralja.“⁹

Интересантно је да су осим распаљивања шовинизма и ксенофобије према Србима и Србији, нека штампана гласила франковаца, клерикалаца и праваша објављивала и лажне вести о терористичким акцијама које су, тобоже, Срби по атентату на аустријског престолонаследника, наставили да извршавају или припремају. Тако су Срби од јуна 1914. па све до краја рата оптуживани да широм царевине подметнућу бомбе у оклопне возове и пароброде, да нападају војне транспорте, кују завере, планирају и извршавају убиства. У измишљању и ширењу лажних вести предњачио је сплитски лист „Naše jedinstvo“, гласило Хрватске народне странке.¹⁰ 

Медијско подстицање Словенаца, Хрвата и муслимана на мржњу према Србима ускоро се претворило у ратне покличе и отворене позиве на рат и коначни обрачун са Србијом и Србима. Ускоро ће прогон и терор над Србима у аустроугарској царевини добити свој институционални облик у којем ће опет Словенци, Хрвати и муслимани, клерикалци, франковци и праваши имати значајну и важну улогу.

1. Виктор Новак, Magnum Crimen, Загреб, 1948. стр. 31. ↩︎
2. Исто, стр. 31. ↩︎
3. Исто, стр. 28. ↩︎
4. Лист Dubrovnik, 2. 7. 1914. (Лист је излазио као недељник и био је гласило дубровачких Срба. Штампан је у Српској дубровачкој штампарији Антуна Пасарића. Први број изашао је 3. 7. 1892. године.); Др. Милан Гулић, „Далматинска јавност и Сарајевски атентат“, Историја 20. века, часопис Института за савремену историју, Београд, број 1/2016. стр. 37.  ↩︎
5. Лист Mladost, svibanj 1914, „Franjo Ferdinand, budući hrv. kralj i Sofija Hohenberg ubiveni u Sarajevu“, стр. 65–66; Др. Милан Гулић, исто, стр. 38. ↩︎
6. Исто, „Po srpskom razbojstvu u Sarajevu“, стр. 70–71; Др. Милан Гулић, исто, стр. 38. ↩︎
7. Новине Hrvatska misao, ванредно издање 29. 6. 1914. „Njihove visosti Frano Ferdinand i Sofija Hohenberg poginuli od izdajničke ruke“ и Hrvatska misao, 28. 6. 1914. „Još jedna bomba“; Др. Милан Гулић, исто, стр. 39. ↩︎
8. Pučke novine, 3. 7 .1914. „Budući hrvatski kralj Nadvojvoda Franjo Ferdinand – Nasljednik Prijestolja i njegova plemenita supruga vojvodkinja Sofija mučenički poginuše!“; Др. Милан Гулић, исто, стр. 39. ↩︎
9. Новине Prava Crvena Hrvatska, 4. 7. 1914. „Crni dani“; Др. Милан Гулић, исто, стр. 43. ↩︎
10. Др. Милан Гулић, исто, стр. 49. ↩︎