Шуцкори – крсташки рат и џихад у име монархије ( део други )
КРСТАШКИ РАТ У ИМЕ МОНАРХИЈЕ
После неуспелог ултиматума, Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. године. Данас знамо да су Аустроугарска и Немачка, у склопу идеје о империјалном ширењу на Исток и Југоисток, већ почетком двадесетог века имале планове о војним походима. У оквиру својих колонијалистичких и империјалистичких тежњи, Аустроугарска је у октобру 1908. извршила нелегалну анексију Босне и Херцеговине, а већ 1909. била је одлучна да војнички угуши незадовољство у Србији изазвано Анексионом кризом. Потези жуто-црне монархије нису били ништа друго до увертира у Први светски рат. Сарајевски атентат за Аустроугарску био је дугоочекивани повод за коначни обрачун са омраженим суседом на југу и за коначно остварење већ раније утврђених експанзионистичких циљева. Неки данашњи историчари и истраживачи износе озбиљне сумње у корист тврдњама да је Франц Фердинанд у ствари био жртвени јарац који је жртвован зарад испуњења Аустроугарских планова и тежњи.
И аустроугарски ултиматум и објаву рата Србији подржао је велики број Словенаца, Хрвата и муслимана који су живели на просторима Хабзбуршке монархије. Антисрпска хистерија није се умиривала и непрекидно је медијски подстицана. Сплитске „Pučke novine“ наводе да је аустроугарски ултиматум Србији био праведан јер се српска влада „nije htjela odreći svojih zlih namjera“. Коментаришући објаву рата Србији, исти лист наводи:
„Nas Hrvate mora ovaj korak našeg vladara još više razveseliti, jer nami je najveća pogibelj od Srbije i Srba. Svaki uspjeh naše vojske je ujedno nami za dobro, jer ćemo biti daleko od srpske bahatosti, pa ako budu još uslišene opravdane davne želje vjernog hrvatskog naroda, srpske će namjere protiv naše monarhije biti za uvjek bez uspjeha; cjelokupnost hrv. zemalja u skoroj budućnosti, moćno obnovljeno hrv. kraljevstvo pod žezlom starodrevne prejasne kuće Habzburgovaca biti će najuporniji klin proti zlim srpskim namjerama.“
„Sa Srbima se treba tako obračunati, da im više ne dođe na pamet uznemiravati naše carevine.“1
Посебан подстицај и допринос у распаљивању антисрпског расположења међу римокатоличким живљем, Словенцима и Хрватима, давало је римокатоличко свештенство. У овом подухвату, истакло се неколико бискупа. Својим запаљивим говорима, они нису само подстицали на насиље и линч према Србима, већ су и отворено позивали на рат, прави крсташки поход против једног народа и против једне мале земље. Загребачки надбискуп др. Анте Бауер на војној свечаности у Черномерцу, само три дана по објави рата, позива Хрвате:
„Hrvati junaci, ljubljeni naš kralj zove Vas u boj. Vi srčano i oduševljeno polazite, jer se Hrvat nigda nije oglušio glasu svoga kralja. U najtežim vremenima stajali su djedovi Vaši vjerno uz prijestol, pa ćete i Vi u staroj vjernosti za kralja dati krv i život svoj. Hrvati junaci! Domovina vas zove u boj. Domovina kojoj dušmanin prijeti da je komada, Domovina koja je u pogibelji da može i svoje časno ime i svoju svetu vjeru izgubiti. Domovina Vas zove, a Hrvat je vazda znao ginuti za dragi svoj dom. Hrvati junaci! Bog Vas zove u Boj. Bog, vječna Pravda, zove Vas, da u rukama njegovim budete osvetnici onoga nedjela u Sarajevu koje je kralju našemu otelo čvrstu potporu u starim danima, a njegovim vjernim narodima smjeralo ugrabiti nađu u veliku budućnost. Hrvati junaci! hrabro pođite u boj i znajte da se u najteže časove Vaše ruke milijuna dižu Gospodu na pobožnu molitvu. Neka pobjedu dade Vama i sreću oružju Vašem. Hrvati junaci! pođite junačno i blagoslov božji svuda bio s Vama.“2
Сличну, ратнохушкачку беседу, надбискуп загребачки Бауер одржао је и месец дана касније у Реметама код Загреба на великој процесији. Тада је са предикаонице позивао:
„Pošli smo ovamo, da kao pravi katolici skrušenim i poniznim srcem zaprosimo božju pomoć našoj hrabroj vojsci, da se što prije pobjedonosno vrati, da se skoro i što prije dokrajče ratne strahote. Došli smo ovamo k Majci Božjoj Remetskoj, da, slijedeći primjer katoličkih predaka naših, položimo molitve svoje u njezino presveto srce, da ih ona s presvetom molitvom i svemogućim zagovorom iznese pred prijestol milosrđa božjega, da ih izruči božanskom sinu svojemu. A u što hoćemo da upremo pouzdanje naše, da će molitve naše biti uslišane? Prvo u to, što znademo, da je rat, što ga prisiljeni vodimo, zaista pravedan, svet. Sijedi naš vladar, koga poznaje cio svijet kao vladara mira, nije trgao mač, da osvaja, već da pribavi zadovoljštinu nevinoj krvi prijestolonasljednika Ferdinanda i njegove uzorite supruge Sofije, što ju proli zločinačka ruka. I kao da je trebalo da se prolije ova plemenita krv, da se otkrije u potpunoj jasnoći pogibao za kraljevinu našu, da je nestane, za narod naš, da izgubi svoje ime i narodnost, a i za katoličku vjeru našu, da bude izvrgnuta najvećim kušnjama. Rat za obranu tako velikih državnih i narodnih, vremenskih i vječnih dobara, pravedan je i svet. I mi se smijemo obratiti na Gospodara neba i zemlje, da ustane na obranu pravedne borbe naše!“ 3
Интересантно је тумачење догађаја које су у то време износили римокатолички клирици и тадашња штампа. Замењујући тезе, медији и свештенство манипулисали су неписменим пуком. Отуд тврдње да је Србија напала Аустроугарску (ствар је стајала сасвим супротно) и да су Срби чврсто решили да раскомадају жуто-црну монархију, да затру хрватски народ и католичку веру. Плашећи народ злим намерама Срба и њиховом жељом да униште домовину Хрвата, римокатоличко свештенство је са предикаоница и са страница дневних новина распаљивало ратну хистерију.
Ватикан и Аустроугарска зазирали су од баука панславизма. Зато је још 1900. године на Првом хрватском клерикалном конгресу у Загребу створен клерикални програм за цео двадесети век. Овај програм је међу Хрватима чврсто успоставио идеју поистовећивања верске и националне припадности. Главни стуб конгреса и носилац идеја које ће изродити франковце и Старчевића као и потоња хрватска клеронационалистичка и клероусташка удружења, био је бискуп Јосип Штадлер. Бискуп Штадлер је на конгресу одржао чувени говор у којем је као заштитника „вјерских и домовинских права свега хрватскога народа“ означио папу Лава XIII и „pred cijelim svijetom izjavio, od kojeg nam mnogi ne daju, da se zovemo Hrvati, a drugi nam hoće da krate, da smo katolici. Mi smo i jedno i drugo“4. Управо је идеја поистовећивања хрватства са римокатоличком вероисповешћу била кохезивна сила која је са једне стране збијала редове хрватских националиста око римокатоличког клера, а са друге стране из хрватског корпуса истискивала је напредну омладину, интелектуалце и ђаке који су прихватали идеје панславизма и идеју уједињења Јужних Словена.
У моменту извршења Сарајевског атентата 28. јуна 1914, на Далматинском Косову пољу код Книна, одвијала се величанствена прослава Видовдана и годишњице Косовске битке. У овој прослави учествовао је и велики број Хрвата, оних који су се залагали за братство са Србима и стварање заједничке државе Јужних Словена, оних који су хтели да се ослободе кметовског положаја у којем их је држала Аустроугарска. Било би неправедно а не поменути да су се после хитаца којима је Гаврило Принцип усмртио аустријског надвојводцу, на удару аустроугарског репресивног апарата, поред Срба, нашли и ови хрватски представници. Они су заједно са Србима прогањани, мучени и бацани у тамнице жуто-црне империје јер су били припадници српско-хрватске коалиције. Међутим, после неког времена, утицајем и притисцима римокатоличког свештенства, подршка јединству Срба и Хрвата међу Хрватима веома брзо је слабила. Света Столица никако није могла да дозволи да Хрвати као римокатолици не буду поданици римокатоличког, и то оног “најкатоличкијег”, владара. Нису могли да дозволе да идеја панславизма и уједно ослобођења од кметовског положаја, Хрватима буде важнија од подаништва Ватикану и римокатоличком владару. Равно бласфемији, била је и помисао да би народом, који је свој идентитет поистоветио са римокатоличким исповедањем вере, могао да влада православни владар. Све ово, подстакло је не само локалне бискупе и свештенство, већ и саму Курију у Ватикану да распаљивање мржње према Србима буде начин на који ће бити саграђен монолитни зид и створен непремостиви јаз између Хрвата римокатолика и православних Срба (гркоисточњака, шизматика). Овим јазом који је ископан између два народа, Света Столица ће својим политичким, али пре свега прозелитским тежњама, повући линију Интермариума (Intemarium). Хрвати су постављени на линију раздвајања као “предзиђе” римокатолицизма, а први на удару вишевековних аспирација Свете Столице и даље су били Срби. Срби ће тек нестанком српске државности 1918. кроз стварање Краљевине СХС, почети православље да доживљавају као кохезивну силу која је примарна за одржавање њиховог националног идентитета. До тада, Србима су бивали и муслимани и римокатолици, без икаквог поистовећивања вероисповести са националном припадношћу.