Једна историја приморских Срба – случај Фарчић
Случај професора Фарчића пример је сагласја комунистичког и великохрватског (Старчевићевског и, нетом пре, усташког) погледа на српско питање. Антоније Фарчић рођен је на Корчули 1890. године. Био је гимназијски професор француског језика и историје, али био је и песник, писао је драме, критике и радове из историје. Због својих ставова у Првом светском рату нашао се на удару Аустроугарске, а 1941, као Србин, морао је да бежи из НДХ. Настанио се у Крагујевцу где је постављен за директора Прве мушке гимназије. Пуким случајем, избегао је нацистичко стрељање извршено 20 и 21. октобра у овом граду. Недуго потом, преселио се у Београд где је живео све до смрти 1975. године.
Недавно је, необичним сплетом околности (ако тако нешто уопште постоји), откривен и објављен рад професора Антонија Фарчића „Једна историја приморских Срба“. Дуго се веровало да је ово дело потпуно изгубљено иако је оно било плод дугогодишњих и исцрпних историјских истраживања професора Фарчића. Први пут (показаће се до данас и последњи) налази и закључци из овог рада објављени су у два чланка 1953. године у београдском листу „Република“ под насловом „Срби и поморстрво“. Ускоро је по објављивању чланака уследио вишеструки напад на професора и његов рад. Први напад дошао је из Сплита и то не од стручних појединаца или институција, већ од актива осмих разреда Класичне гимназије (!!!) у том граду. Гимназијалци су жестоко реаговали и закључили да је чланак професора Фарчића „прожет шовинистичким “чињеницама” изнесеним тако безочно да делују увредљиво и за Хрвате и за Црногорце, пошто игноришу њихову борбу за очување јадранске обале“.
Убрзо је на професоров чланак реаговао и Клуб студената археологије Загребачког свеучилишта. Додуше, студенти су покушали да оспоре кредибилитет професорових закључака са позиција историјске науке трудећи се да прикрију идеолошко-политичке мотиве. Иако су реакције гимназијалаца и студената наизглед изазване ревношћу и силном бригом за братство и јединство, односно, за ваљаност научних доказа, иза њих се, као иза провидног паравана, крију идеје Анте Старчевића о Србима као дошљацима западно од Дрине, о Србима као реметилачком фактору и уљезу на хрватском тлу. Узјогуњени хрватски гимназијалци и студенти нису могли да “прогутају” чињенице и доказе да су Срби вековима живели у Далмацији и да су се и те како бавили поморством, што је рад професора Фарчића и доказивао.
Професор је реаговао веома брзо. Написао је одговор и гимназијалцима и студентима износећи своје аргументе тачку по тачку (одговор је сачуван у Архиву САНУ у заоставштини Стевана Роце). Међутим, одговор Антонија Фарчића нису објавиле ни београдска “Република” нити сплитска “Слободна Далмација” у којој су објављена реаговања гимназијалаца и студената. Професор Фарчић је ућуткан, а његов рад остао је необјављен само зато што је афирмативно говорио о Србима и српском народу. То се није допадало ни комунистичком режиму нити следбеницима Анте Старчевића који су глуматали како братство и јединство тако и југословенство (част изузецима). Дуго се веровало да је дело „Једна историја приморских Срба“ изгубљено. Но, Богу хвала, игром случаја, недавно је поново пронађено и објављено тако да нам служи на корист.
Канадски Србобран