Муслимани у Југославији (данас Бошњаци) – три историјска куриозитета

Напомена: иако ми је и те како позната природа комунистичког покрета отпора у Другом светском рату (злоупотреба партизанског покрета и српског устанка против усташког и нацистичког терора) као и његов разоран утицај на српско национално биће у целости, у тексту говорим само о овом, претежно српском покрету отпора, јер се други народи и народности наше бивше заједничке државе, када им то одговара, позивају на овај покрет и безочно га својатају те преувеличавањем својих улога у њему покушавају да се амнестирају за неславну улогу коју су одиграли као војници Хитлеровог Рајха или војници Павелићеве НДХ.

Иако нас је комунистичка историографија поучавала да су сви народи и народности бивше СФРЈ подједнако и у реципрочној мери учествовали у антифашистичкој борби и НОБ-у у току Другог светског рата, то није истина. Неки народи и народности су више, а неки, опет, много мање допринели борби против окупатора. То су чињенице. Чињенице су да су неки народи и народности у много мањој, а други, пак, у много већој мери били сарадници па и војска нацистичког окупатора.

Куриозитет број један

На територији Босне и Херцеговине која је у току рата припадала тзв. Независној Држави Хрватској, босански муслимани (данас Бошњаци) у највећој мери су чинили усташке јединице и формације. По Владимиру Жерјавићу, хрватском демографу који се посебно специјализовао за губитке на просторима Југославије у току Другог светског рата, у Босни и Херцеговини је за НДХ животе дало око 28000 муслимана и око 22000 Хрвата.

Ако упоредимо овај број, само погинулих, муслимана (данас Бошњака), са бројем муслимана у партизанским јединицама Главне оперативне групе непосредно пре почетка тзв. Битке на Сутјесци, више је него јасно за кога су босански муслимани (данас Бошњаци) ратовали у Другом светском рату и чијој су идеологији били неупоредиво наклоњенији. Наиме, Виктор Кучан у својој књизи Борци Сутјеске (стр. 33, Београд 1996.) износи да је Главну оперативу групу чинило, заједно са рањеницима и болесницима Централне болнице, укупно 22148 бораца. Од тога је било: 3295 Црногораца (не улазим у то да ли је у питању географска или национална одредница), 5220 Хрвата, 11851 Србин и 866 муслимана (остатак до броја који наводи Виктор Кучан чине припадници осталих нација и народа). Процентуално, муслимана је у Главној оперативној групи било тек 3,91% иако се Битка на Сутјесци водила у Босни и Херцеговини где би требало да је заступљеност босанских муслимана највећа. Слично је и са процентуалном заступљеношћу босанских муслимана међу тзв. народним херојима.  Од 1322 проглашена народна хероја Југославије, 45 су муслимани што је 3,4%. Истовремено, у усташким и нацистичким СС формацијама заступљеност босанских муслимана (данас Бошњака) била је неупоредиво већа. Партизански потпуковник Хамдија Османовић је на заседању ЗАВНОБиХ-а у мају 1945. изјавио следеће: “Неки људи говоре да муслимани нису пошли за усташким покретом, да се нису нашли у редовима усташа и окупатора, али, другови и другарице, ми муслимани морамо признати да се огромна већина муслимана нашла на страни окупатора”. Ако упоредимо број муслимана (866) који су били у свим јединицама Главне оперативне групе на Сутјесци 1943. са бројем муслимана (до 26000) који су били припадници дивизије „Ханџар“ или бројем муслимана који су положили животе за НДХ (28000), јасно је о чему је говорио потпуковник Османовић.

Куриозитет број два

Сви народи који су верно служили нацистичком окупатору, морали су да дају своје јањичарске јединице. Најоданије биле су СС јединице. Скоро сваки народ који је био окупиран од стране Немаца имао је своје СС јединице које су служиле нацистима. Изузетак нису били ни босански муслимани (данас Бошњаци), напротив. По злу чувена 13. вафен-СС брдска дивизија „Ханџар“ (1. хрватска) (нем. 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS „Handschar“ (kroatische Nr. 1)) основана је у марту 1943. Била је то прва негерманска СС јединица и тек од њеног формирања започиње формирање СС јединица и међу другим народима. На Балкану је пре СС „Ханџар“ дивизије формирана, такође по злу чувена, СС „Принц Еуген“ дивизија, али су ову дивизију чинили Немци фолксдојчери. Дакле, босански муслимани (данас Бошњаци) били су први негермани који су дали војнике за најозлоглашеније нацистичке СС војне јединице. По Стевану К. Павловићу заступљеност босанских мислимана у СС „Ханџар“ дивизији била је око 60%, док су остатак чинили фолксдојчери углавном официри и подофицири. По хрватском историчару Јози Томашевићу, јединицу је чинило 23200 муслимана и 2800 Хрвата, а официри су били Немци. Томашевић наводи да је ово била највећа муслиманска јединица која је достизала и до 26000 припадника. Иначе, сваки батаљон „Ханџар“ дивизије имао је свог имама, а главни имам дивизије био је Хусеин Ђозо.

У саставу 13. брдске СС „Ханџар“ дивизије био је и батаљон од око 1000 Шиптара и муслимана са Косова и Метохије као и из Рашке области. Овај батаљон послужио је нешто касније као језгро за формирање друге муслиманске СС дивизије, такође по великом злу и злочинима над Србима чувене, 21. вафен-СС брдске дивизије „Скендербег“ (1. албанска).  Осим СС дивизија „Ханџар“ и „Скендербег“, у процесу формирања 1944. била је још једна СС дивизија састављена од босанских муслимана, а то је дивизија „Кама“. Међутим, због ратних околности ова дивизија никада није ушла у пуну оперативну употребу.

 СС дивизија „Ханџар“ је на свом двогодишњем ратном путу од марта 1943. починила стравичне ратне злочине. Геноцид извршен над српским цивилима, углавном децом, женама и старцима, свирепошћу, бруталношћу и размерама шокирао је и саме нацисте, официре и подофицире дивизије, о чему су они писали извештаје својим претпостављенима. Дивизија је деловала на подручју Срема, Семберије и североисточне Босне. Франц Матајс, заповедник 28. пука дивизије, у свом сведочењу каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес“ (Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, стр. 1220, том 2, 1981. година). Сведок злочина „Ханџар“ дивизије био је и члан британске војне мисије Басил Дејвидсон који је, у књизи „Слика партизана“, описао језиво стање затечено у Сремској Рачи, Босуту и Моровићу пошто је кроз ова места прошла злогласна дивизија. Дејвидсон у опису каже: „Наишли смо на призор неиздрживе страхоте“ (Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford Books, 1946.). Велики српски књижевник Меша Селимовић био је очевидац свирепог злочина који су припадници „Ханџар“ дивизије извршили у српском селу Јабланици у Семберији. Он је са својом партизанском јединицом ушао у ово село неколико сати по почињеним зверствима. Поред потресних описа, у тексту „Окрвављена Јабланица“, Селимовић каже: „Жао ми је што не могу да фотографишем ову ужасну групу, не ради себе: ја ту слику никада заборавити нећу, већ ради оних који још нису упознали фашизам у правој светлости“ (цео текст: http://penbih.ba/2020/12/mesa-selimovic-okrvavljena-jablanica/ ).

Како је пропаст нацистичке Немачке била све извеснија, тако се и број припадника „Ханџар“ дивизије осипао. Највећи број припадника дивизије придружио се или Зеленом кадру или усташама, а око 700 војника дивизије придружило се партизанима (17. мајевичка и 21. источнобосанска бригада). После рата, велики број припадника „Ханџар“ дивизије нашао је своје место на Блиском истоку. Они су учествовали у Арапско-Израелском рату, а део је завршио у Сирији, Ираку и Палестини.

Куриозитет број три – феудализам у Европи двадесетог века

НДХ је од свог настанка 1941. па до свог нестанка 1945. на подручју Србије заузимала делове Војводине све до Земуна. Међутим, остало је готово непознато да је НДХ постојала у периоду од шест месеци (од априла до септембра 1941. године) у Србији и на подручју Старе Рашке. У том периоду су Пљевља, Нови Пазар, Пријепоље, Прибој, Сјеница, Нова Варош и Тутин били у саставу НДХ која је на овом подручју успостављена преко локалног муслиманског живља. Одмах по формирању котарских власти у овим местима, од маја 1941. почиње спровођење расних закона НДХ који су се посебно тицали Срба. Срби су масовно отпуштани из државне службе, забрањена је ћирилица, забрањено је ношење српских опанака и шајкаче, контролисан је рад Српске православне цркве, а котарске власти у Новој Вароши донеле су одлуку да се за једног убијеног римокатолика или муслимана убије 50 виђенијих Срба. Осим тога, муслиманска елита је на овом подручју очекивала да јој се под окриљем НДХ поврате привилегије које је уживала у Османском царству. Тако је 20. августа 1941. НДХ донела одлуку да Срби на подручју Старе Рашке постају кметови. Ово је био историјски преседан и Стара Рашка из времена НДХ 1941. је једино подручје у Европи где је у 20. веку обновљен феудализам, где је муслиманска елита била господар а Срби кметови тј. раја. Усташки покрет Старог Раса водио је студент Мурат Бајровић из Прибоја уз свесрдну помоћ усташког стожера из Сарајева. НДХ на тлу Старе Рашке потрајала је око шест месеци. До повлачења усташке државе дошло је због немачко-италијанских споразума и интереса у вези са овим подручјем.

Додатни куриозитет – Хусеин Ђозо

Додатни куриозитет за муслимане (данас Бошњаке), када говоримо о Другом светском рату, јесте главни имам „Ханџар“ дивизије Хусеин Ђозо. Овај човек је био непосредни и сведок и учесник у злочинима и геноциду над српским становништвом у Босни и Херцеговини и у Срему. Хусеин Ђозо свој став и идеологију којој је био привржен открива у једном писму где каже: „Сматрам својом дужношћу да изразим захвалност Рајхфиреру у име дивизијских имама и стотина и хиљада сиромашних у Босни. Спремни смо положити наше животе у борби за великог вођу Адолфа Хитлера и Нову Еуропу“.

После рата, нове комунистичке власти главног имама и високорангираног официра „Ханџар“ дивизије осуђују на пет година затвора и пет година одузимања грађанских права због тога што је, како је наведено у пресуди, „својим радом подизао морал у непријатељским јединицама“. Хусеин Ђозо НИКАДА није одговарао за злочине над Србима чији је био непосредни учесник. Напротив, у комунистичкој Југославији он је веома брзо напредовао, док се истовремено несметано бавио теолошким радом као и професуром на Гази Хусрев-беговој медреси. Јачањем сарадње бивше СФРЈ са арапским земљама, Хусеин Ђозо постаје лични преводилац Јосипа Броза Тита за арапски језик. Тако је главни имам озлоглашене СС „Ханџар“ дивизије дошао до највиших позиција у комунистичкој Југославији. Додуше, у комунистичкој Југославији пред суд је изведено само 38 припадника дивизије од чега је само њих седам осуђено за конкретне злочине док су остали осуђени на основу пресуде суда у Нинбергу у којој се пресуђује да су СС формације злочиначке групе па је и сваки њихов појединачни припадник аутоматски злочинац. На смрт је осуђено десет припадника СС „Ханџар“ дивизије, а двадесет и осморица су осуђени на затворске казне. Сви су превремено пуштени на слободу до 1952. године. Потом су живели као слободни грађани.

Иако је Хусеин Ђозо 1968. године заједно са својим нацистичким колегом и отвореним заговорником холокауста, јерусалимским муфтијом Мухамедом Амином ел Хусеинијем, позвао муслимански свет на џихад против Израела, у комунистичкој Југославији, опет, није претрпео никакве последице нити је на неки начин био санкционисан. За разлику од својих жртава, Хусеин Ђозо је умро сасвим мирно у Сарајеву 1982. године. Исламска заједница потпуно је рехабилитовала овог нацистичког официра 1990. године, а данас се међу муслиманима тј. Бошњацима Хусеин Ђозо поистовећује са Хајдегером. У Горажду је основној школи „Никола Тесла“ промењен назив у „Хусеин ефендија Ђозо“.