Шуцкори – крсташки рат и џихад у име монархије (део трећи)
ЏИХАД У ИМЕ МОНАРХИЈЕ
„Preporučuje Vam se najtoplije naročita obazrivost u vjerskim pitanjima, pri čemu ima da kod stanovništva poklonite svoju pažnju brižljivom njegovanju katoličkog elementa koji se pokazao pouzdan i nastojanjima Monarhije prijateljski raspoložen kao i muslimanskom stanovništvu… Zatim Vam se preporučuje da dovedete muslimane u bliži kontakt s katolicima i da naročito spriječite približavanje ili savez muslimanskog s pravoslavnim stanovništvom…“
Генерал Бек генералу Филиповићу 19. јула 1878.
Ратнохушкачки говори и деловање римокатоличког клера као и писање римокатоличке штампе у навечерје Великог рата имали су велики значај у подстицању царских поданика, Хрвата и Словенаца, на рат са Србима и Србијом. Међутим, за царевину Аустроугарску, за „најкатоличкијег од свих католичких владара“, императора, аустријског кајзера и апостолског краља Угара који је у име Божије објавио рат Србији, најважнија била је подршка Ватикана, римске Курије и Свете Столице – папе Пија Х лично. Послератна римокатоличка пропаганда покушавала је да наметне идеализовану и романтизовану представу о папи Пију X према којој је он, тобоже, на све начине покушавао да одврати императора Франца Јозефа од рата и према којој је на крају умро 20. августа 1914. пресвиснувши од бола што није успео да заустави рат. Истина је, међутим, сасвим другачија. Франц Јозеф добио је пуну подршку Свете Столице за свој поход на Србију и о томе нам сведочи депеша аустроугарског посланика при Ватикану, грофа Морица Палфија одаслата 29. јула 1914. из Рима у Беч министарству спољних послова Аустроугарске.
Подршку и оданост Монархији и цару непосредно после атентата, нису пружили само прваци и представници римокатоличког дела становништва већ је она веома брзо стигла и од представника и верских вођа муслимана који су претежно живели на простору Босне и Херцеговине. Однос Срба и муслимана које у време атентата британска штампа назива Србима муслиманима (баш онако како их је називао и Бенјамин Калај до 1878. и до тренутка док није постао аустроугарски министар финансија и надзорника за Босну и Херцеговину 1882.), већ је био оптерећен односима који су вековима владали у Босни и Херцеговини током Османског царства. Овај однос додатно је погоршан успостављањем аустроугарске управе у Босни и Херцеговини 1878. а за Србе и део муслимана та управа није била ништа друго него окупациона управа. Веома брзо по окупацији Босне и Херцеговине, Срби су схватили да њихове тежње за ослобођењем и припајањем Кнежевини Србији остају тек пуки снови. И не само то, Србима остају изневерене и наде да ће им се статус у формално хришћанској царевини и под хришћанским владаром, као хришћанима, колико толико поправити. Вешто манипулишући антагонизмима између Срба и муслимана, аустроугарски државни апарат потврдио је привилегије муслиманском племству и грађанству чиме су Срби у великој мери остали у поданичком положају (ове догађаје описао је и маестрално осликао наш нобеловац Иво Андрић у Причи о кмету Симану). Велики проблем за Монархију били су народни покрети Срба који су ширили националне и слободарске идеје. У покушају да сузбије њихово деловање и њихов учинак, управо Бенјамин Калај, као аустроугарски управитељ Босне и Херцеговине, тежи да оствари пројекат стварања босанске нације. Његова идеја била је да се сви житељи Босне и Херцеговине, било да су Срби, Хрвати или муслимани, изјашњавају као Босанци. Да би своје замисли спровео у дело, Бенјамин Калај учинио је и потпуно апсурдан потез: забранио је сопствени путопис о Босни и Херцеговини који је писао пре 1878. У овом путопису он каже да становништво Босне и Херцеговине чине Срби православци, Срби римокатолици и Срби муслимани. Идеји о стварању босанског народа жестоко су се успротивили како Срби тако и Хрвати. Касније ће Калај своју првобитну идеју да преобликује у идеју о бошњачкој нацији, што ће наићи на велику подршку муслиманских првака. За муслимане, ово је била одлична прилика да се ослободе и од српских и од хрватских националних утицаја и да крену путем стварања засебног националног корпуса. Тежње муслимана у Босни и Херцеговини потпуно ће се остварити распадом СФРЈ.
Продубљивање унутрашњег сукоба између Монархије и њених поданика Срба, долази са анексијом Босне и Херцеговине 5. октобра 1908. године и касније са Балканским ратовима. У овом периоду држава у раду готово сваког српског удружења, друштва па чак и угледнијег појединца, подозрева антимонархистичко деловање. Посебно су под сумњом били Српска Православна Црква и њено свештенство, српски интелектуалци, привредници, угледни и имућни грађани.
Иако су представници муслимана и Срба из Босне и Херцеговине у Будимпешти 11. октобра 1908. дали заједничку изјаву у којој износе да је анексија њихове земље извршена без знања и пристанка становништва, већ неколико година касније, на самом почетку рата, налазимо да муслимански првак реису-л-улема Џемалудин ефендија Чаушевић, подстичући муслимане на оданост и служење Монархији „како тијелом тако и иметком“, Аустроугарску хвали као царевину у којој су муслиманима загарантована и обезбеђена сва национална и верска права.
„Muslimani!
U ovim ozbiljnim časovima nalazim se pobuđenim pozvati sve muslimane Bosne i Hercegovine, da budu spremni u svakom slučaju i svakoj prigodi na sve usluge i žrtve pred postavljenim uredbama i organima bilo vojnih ili civilnih oblasti. Pokaže li se potreba kakve bilo naravi, iziskivale se žrtve tjelesne, materijalne ili moralne, nemojte ništa zažaliti. Što biste god bili pripravni žrtvovati za svoju vjeru, svoj obraz, svoju domovinu, to ste pozvani po uzvišenom islamu žrtvovati i za svog cara i državu, u kojoj uživate sve podaničke pogodnosti, u kojoj su zaštićene sve vjerske svetinje, u kojoj se poštuju propisi svetog islama, odnoseći se na vjeru i vjerske obrede, na familijarne odnošaje, kao i na sve što je jednom muslimanu kao vjerska svetinja po islamu označeno.“
У јулу 1914. године у сарајевској Царевој џамији одржана је молитва за „Njegovo Veličanstvo, cara i kralja povodom zločinačkog atentata“. Молитву је саставио лично реис Џемалудин Чаушевић, а у непрегледној маси верника било је мноштво угледних муслиманских верских и политичких представника и званичника. Обраћајући се окупљенима, Чаушевић је рекао:
„Braćo muslimani!
Svaki od vas muslimana zna da se u našem gradu dogodilo jedno zlodjelo, koje je ispunilo sve čestite ljude cijeloga svijeta tugom i koje je zadalo najdublju bol ocu sviju nas, njegovih podanika, starom i ljubljenom našem vladaru, Njegovu veličanstvu, caru Franji Josipu! Mi Muslimani, koji smo po propisima uzvišenog Islama dužni, da radost i žalost vladara i Njegove Prejasne kuće dijelimo, moramo uvijek moliti velikog Alaha za zdravlje i sreću našega ljubljenog vladara i Njegovog Prejasnog Doma. Tim povodom sastavio sam molitvu, koju ću sada proučiti u jeziku naše vjere i ja sam uvjeren, da ću moliti iz srdaca svih vas.“
Већ у августу 1914. реис Чаушевић на пријему организованом за групу немачких официра и војника у сарајевској кираетхани (читаоници), каже:
„Bratska njemačka vojska nepokolebljivo stoji s nama i mi ćemo se moliti velikom Alahu, da naše i njezino oružje izađe ovjenčano pobjedom iz ovog velikog rata. Bosanskim muslimanima, čija je vjernost i odanost svakom poznata, naročito je milo, što ste danas među nama vi, koji se zajedno borite s našom monarhijom i koji ćete zajednički skršiti vašeg i našeg neprijatelja. Ova je naša radost još veća, kad znamo, da vi pripadate onoj vojsci, čiji članovi provode reorganizaciju vojske našeg vjerskog poglavice, našeg halife.“
Реису-л-улема Џемалудин Чаушевић у више наврата јавно је позивао сународнике да се суздрже од пљачке и уништавања имовине комшијама, православним Србима. Међутим, 15. новембра 1914. у Цариграду објављен је султанов Манифест о проглашењу џихада. Већ два дана касније, 17. новембра 1914. у Беговој џамији у Сарајеву, реису-л-улема Џемалудин Чаушевић чита фетву о џихаду и писмо које је муслиманима Босне и Херцеговине послао шејху-л-ислам Мустафа Хајри. Реис Чаушевић је после читања фетве и пропратног писма окупљеном мноштву верника одржао и надахнут патриотски горвор рекавши:
„i mi bosanskohercegovački muslimani dužni smo odazvati se džihadu i tijelom i imetkom. Sretni smo, što džihad i rat naše monarhije služi jednom te istom cilju pa nam je pružena prilika da možemo pod slavnim i junačkim zastavam naše monarhije izvršiti i našu vjersku dužnost džihada. Boreći se za pobjedu naše monarhije, borimo se ujedno i za spas i sreću islama.“
Босанскохерцеговачки муслимани, као верни војници Монархије, борили су се углавном на фронтовима према Србији и према Русији извршавајући истовремено, по речима реиса Чаушевића, и војничку и верску дужност. Данас мало Срба зна да је против њихових дедова у Првом светском рату вођен и џихад.
Остале делове фељтона можете прочитати ОВДЕ.