На данашњи дан, 07.07.1941. у Белој Цркви убијена су двојица жандара Срба од стране Жикице Јовановића – Шпанца и његових идеолошких саплеменика. Овај догађај је у коминистичкој верзији историје наших простора назван “устанком народа и народности Србије против окупатора”. Но, као што знамо, историја ових простора често је у служби актуелне политичке номенклатуре, флуидна, нејасна, често има улогу да замаскира, заташка, искривљено и потпуно нетачно прикаже историјске догађаје. Она је ретко када огледало истине, а најчешће је жртва политичког мешетарења. Истина је, готово увек, потпуно супротно од онога што се кроз званичну историју овог простора пласира.
Трећа верзија догађаја је верзија немачке команде у којој су наведени слични подаци осим што стоји да су оба жандара убијена с леђа и да уопште нису употребили наоружање јер су у моменту када је пуцано на њих били на бициклима (свима је јасно да са бицикла није баш згодно узвратити на паљбу, а и бицикл није оклопно возило).
Од три верзије, тачна је једино немачка верзија. Зашто су комунисти догађај описали како су описали, јасно је: победници пишу историју. Зашто је полицијски извештај онда онакав какв је (иначе су овај полицијски документ здушно користили комунистички историчари и пропагандисти да би доказали да је на партизане отварана ватра у овом сукобу)? Полицијски извештај је саставио начелник жандармерије, пријатељ страдалог Богдана Лончара а уз сагласност његове удовице Божице. Наиме, по ондашњем закону породица је могла примити надокнаду и социјалну помоћ од државе на име пострадалог припадника жандармерије само ако је у току интервенције жандар био принуђен да користи оружје у самоодбрани. Својим извештајем начелник жандармерије је омогућио да удовица покојног Богдана Лончара, Божица, добије какву такву надокнаду од државе. Ова помоћ свакако јој је добро дошла због стања у земљи под окупацијом и чињенице да је требала прехранити сина који се родио неколико месеци пре очеве погибије. Да би спасао ову храбру жену, после рата ју је оженио човек који је био партизан. Носећи његово презиме и она и син су могли да избегну комунистичку одмазду. По њеним речима, њен други муж био је частан и поштен човек и нико никада није ни посумњао чија је она у ствари жена и ко је отац њеном сину. Други муж удовице Богдана Лончара умро је шездесетих година, а комунисти су седамдесетих наслутили или сазнали за истину о њој и њеном сину. Тада је син погинулог жандара, перспективан ондашњи фудбалер, под веома сумњивим околностима погинуо. Његова мајка верује да је убијен.
Као што рекох, само је немачка верзија овог догађаја тачна. У немачким извештајима стоји да су жандари по разговору са окупљеним народом кренули на бициклима из села ка жандармеријској станици. На њих су с леђа, из велике близине, пуцали комунисти који су се вратили из Рађевачке шуме.
Нажалост, готово цела наша историја увек има по две три, па и више верзија. Трагични догађај на Ивањдан 1941. године у Белој Цркви за неке је био празник којим прослављају “устанак против окупатора”, а за сваког нормалног човека трагедија. У сваком случају, тај догађај био је највећа трагедија за породице погинулих жандара.
На фотографији споменици Богдану Лончару и Миленку Бранковићу у порти цркве у Белој Цркви.
Мирослав Радошевић