Човек различита бремена носи. Нека су тежа, а нека лакша. Чини се да је тако и са народима. Сваки народ своје бреме има. Бремена која човек носи терет су његовог призива, а призиви нису исти као што ни људи нису исти. Један може да носи неко бреме, а други, пак, не може ни да га помери. Исто је и са народима. Може човек да нариче над усудом својим, али, о шта му је то? Од себе се и онако не може побећи. Носиш оно што ти је дато, али и оно што си сам себи натоварио. Но, и једно и друго део су твог призива, део су тебе. Какве ли вајде, онда, од нарицања има? Ипак, понекада помислим да мој народ носи једно тешко и претешко бреме. Оно је тако тешко да би под њим, чини ми се, поклекли и много већи народи. То бреме је бреме наше историје. Свашта је заденуто уњ. Скупоцено бисерје, драго камење и мрко угљевље. У том бремену су кнезови, краљеви и цареви, племенити витезови и многобројни векови. Манастири и цркве, патријарси, владике, монаси и монахиње, светитељи, подвижници и мученици. Ту су хајдуци и ускоци и шајкаши, све наше сеобе и збегови. Харамбаше, паше и велики везири. Велике битке, велике победе и порази. Војводе, генерали и каплари, знани и незнани хероји и хероине. Попришта и стратишта. Ту су небројени песници и писци, сликари и научници, боеми и пробисвети. Ипак, то је лакши део бремена. Тешки, тежи и најтежи део бремена историје наше нису бисери ни драго камење нити црно угљевље, већ кости. О, како је само бременита историја наша костима нашим. Претежак је то терет. Понекад ми се чини да смо сву земљу костима нашим засејали. Зар нисмо могли другачије? Зар смо морали баш сваки темељ на костима нашим да озидамо?
Док размишљам, обузима ме меланхолија. Мисли одлутају а малодушност узима маха. Шта би било да су кнез Лазар и његови великаши уместо битке изабрали нешто друго? Рецимо, да су допустили турској војсци пролаз кроз Србију, даље, према срцу Јевропе, према Вијени на плавом Дунаву. И не само то, него да су Срби од свега направили добар бизнис. Да су уз путеве којима би пролазила турска војска саградили механе и ковачнице, бурегџинице и хамаме, да су Турцима продавали сукно, опрему и кебаб. Можда би слика Јевропе данас била потпуно другачија, можда би другачија била и историја Балкана, можда… Можда би данас Јевропљани проклињали Србе клетвама на турском језику кунући их због дволичности, превртљивости, опортунизма и похлепе, свих оних “врлина” које је Јевропа баштинила вековима неосетљива за страдање балканских народа под исламском окупацијом. Можда би султанове хатишерифе о попуштању турских окова у деветнаестом веку примали Немци, Чеси, Аустријанци и Мађари, а не Срби. Можда би Срби били посредници у преговорима, саветници и банкари, достављачи оружја и снобови који диктирају ритам уметности, науке и моде… можда. Можда Срби не би кости своје разасули по стратиштима двадесетог века. Можда не би било Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Јастребарског… Можда не би било ни Крагујевца, Краљева и Шапца. Можда не би било ни Плаве гробнице… можда. И тако, док ми мисли лутају обузима ме дрмеж, а негде у том дремежу одједном из помрчине векова на мене набаса мрки Анадолац са исуканом сабљом. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн. 15, 13), одјекну у мени. То је суштина Завета. Пружам руку да се латим мача, да се латим топуза… није крв вода. У генима ми тутње векови. Не савијамо ми шију ни пред ким, не дајемо слободу ни за живот… Фатализам Динарида испуњава моје биће. Немам ја гене за превртљивост млетачког трговца, немам гене за лукавства латина, немам гене за дволичност угарског краља, немам гене за опортунизам франачке властеле, немам гене за злочинство англосаксонаца. Моји гени су гени Динарида, гени спремности на страдање зарад правде, истине и слободе… без компромиса, без задршке. Моји гени су Лазареви. Милошеви, Југ Богданови. Није за свакога Завет. Наше бреме не може баш свако да носи, јер оно је само наш призив. Будим се из дремежа. Не бих ја ту ништа мењао.
Мирослав Радошевић