Недуго после потписивања Дејтонског споразума отпочео је егзодус сарајевских Срба из више сарајевских општина. Срби, који су до тада успешно бранили и своје породице и своје домове и своју земљу од оних који су хтели Сарајево без Срба, морали су, по сили споразума, или да напусте град или да се препусте на милост и немилост дојучерашњим непријатељима. Масовно исељавање Срба из општина Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Илиџа и Грбавица почео је 17. фебруара 1996. године. Потресне слике непрегледних колона сарајлија Срба који напуштају своје домове, вишевековна огњишта и дедовину још су потресније зато што прогнаници нису хтели да оставе ни своје покојнике. Незапамћен случај у историји: у изгнанство са живима кренули су и мртви. Да су живи били у праву када су са собом повели и мртве, говори чињеница што су у Сарајеву, до данас, готово сва српска гробља прекопана. У граду који се упиње да се представи као мултиетничка заједница нема места за Србе па ни за оне мртве. Наше је да се сећамо и да памтимо да је Сарајево, после Београда, било највећи српски град. Наше је да памтимо и да се сећамо свих оних Срба Сарајлија који су своје животе дали бранећи своја огњишта и свој град, од оних који су хтели град само за себе. Такође, не смемо да заборавимо ни око 8000 Срба Сарајлија који су нестали и страдали у деловима града које су држале муслиманске снаге. То су они Срби који силом прилика нису могли или нису успели да пређу у делове града под српском контролом. Српски цивили су мучени и зверски убијани у својим домовима, на улици и у мноштву приватних затвора и логора разбацаних по граду. Ове страдалнике нико нити помиње нити је ико икада повео икакав процес за утврђивање нечије одговорности. Они су страдали само зато што су Били Срби, мушкарци, жене деца, цивили. Страдали су често од руку дојучерашњих комшија.
Нека Господ упокоји све страдале Србе у Сарајеву и око њега, а оне који су морали да напусте свој град нека утеши и нека им подари миран и спокојан живот.
Уредништво портала Канадског Србобрана